Poetika Gorana Petrovića ne pripada magijskom realizmu, ni modernom piscu (tako bliskom savremenom, izbirljivom čitaocu) već literaturi visokog ranga, retkoj i autentičnoj. Jezički izbrušena, stilski originalna, pitka, zavodljiva, bez šavova; fascinantne mašte. Slojevita, dobro promišljena, mudra i otkrivalačka. Ona glatko spaja arhaični srednji vek i događaje čiji smo svedoci, istorijske činjenice i paralelni svet, morbidne groteske i poeziju življenja kroz san, horizontalne i vertikalne meridijane globalnog sistema egzistencije, istorijske lomove i ljudske sudbine. Stavljajući prelepu Žiču u srce i koren romana, i posmatrajući kroz Savine prozore na daljinu, u prošlost i sada, autor je kompleksno zgusnuo vekove bitisanja Srba u peščani sat vremena, koji neumitno otiče. Roman se čita u dahu. Moćan je u snazi reči, lepoti slika, otkrivalačkoj mašti, smelim idejama, istinitoj misli. Kako bi rekla Virdžinija Vulf: "Bogata je to trpeza". Žiča je dobila sebi dostojnog pesnika, istorija smelog tumača, a čitalac neobičnu knjigu koju je nezahvalno nazvati samo romanom.