„Je li moguće da ne čezneš za Lukrecijom koju nazivaju najlepšom ženom u zemlji, o kojoj pevaju pesnici, čije draži slikari prikazuju u jarkim bojama?“
„Sav se naježim kad čujem njeno ime. Ne poznajem je, nikad je nisam video. Odvraćao sam pogled od njenih slika. Ali, da je lepa poput Venere, da očarava poput Kleopatre, da je poželjna kao Helena, zbog koje je deset godina potocima tekla krv, ne bih je mogao ljubiti! Zar je potrebno da te podsetim na sve što se o njoj priča? To je žena neosetljivog srca, koja muškarce baca pod noge da bi ih posle s prezirom upropastila. Ona pomaže svom ocu u njegovim političkim ciljevima, u njegove zamke mami ptičice koje će on očerupati ili usmrtiti. Onaj hrabri vojnik Savonarola, koji se u Firenci strastvenim govorima diže protiv Bordžije, naziva je sramotom hrišćanske kneževine. A najstrašnije priče potajno kruže o Lukreciji. Ne, moja usta nikad neće izgovoriti nešto tako bedno. Ima zločina koji su tako strašni da se u njihovu mogućnost ne bi smelo verovati, ako još želimo da sačuvamo nadu, veru i ljubav.“