Своје последње песничко дело Црњански је написао за неколико дана, у емиграцији 1956. године, одмарајући се на једној лондонској плажи. Напомињући да је “Ламент” настао у расположењу које је претходило тезама изнетим у “Роману у Лондону”, велики писац је касније објаснио:

-Суботом и недељом одлазио сам у месташце на обали Куден-бич. Ту, крај мора, размишљао сам о повратку у земљу. Мој “Конак” је већ публикован у домовини, али сам и даље страховао. Емигрантска штампа ме је нападала говорећи, поред осталог, да је “Конак” финансиран од Удбе. Жудећи за Београдом, написао сам ову поему. То је размишљање о животу који је мој, а није онакав каквог сам желео... Моја поезија је као графикон, као барометар мога живота: тај барометар пада, од усхићења, патриотске егзалтације, жива мог живота се спушта ка боли и, најзад, лабудовој песми: “Итака”, “Стражилово”, “Сербија”, “Ламент над Београдом”, финито!, Четири чина једног живота. Театар: спустите завесу! 'Ламент' је предосећање краја: ту нема ни трага младости, меланхолија је узела маха и било би смешно када бих наставио да пишем поезију.

Поема је, међутим, дуго била у рукопису све док је 1962. није предао пријатељу и песнику Драгољубу Аћимовићу да је објави као библиофилско издање у Јоханесбургу, где је овај живео. Некако у то време питали су га: зашто “Ламент”? Одговорио је: “Зато што сам увек хтео да живим у Београду... а живео сам дуго, свугде, потуцао се свуда, па - кад залелечем, далеко... наиђе ми Београд који ме теши, са свим мојим пријатељима, варош која ми говори утеху... па сам 'Ламент' и писао разговарајући с Београдом и мислећи увек на њега! А жена ми се увек смеје кад јој кажем: ја сам тебе узео само зато што сам те нашао у Београду! Јер ја сам, тада, дошао из некадашње Аустрије, преко Београда, и њу сам нашао”...