Nijedan pisac nije toliko ličio na svoje književno delo koliko Aleksa Šantić (1868-1924). Ovaj pesnik je bio najveće dete u našoj književnosti. Šantićeve pesme su pune nežnosti i kada prete tiranu, a pune naivnosti i kad izgleda da se dave u ljubavnim otrovima. On je sva svoja osvedočenja crpio iz takvog svog čistog i detinjeg srca... U svemu, dakle, Šantić je bio čovek svoga tla i svoga vremena. Bio je bez ikakve nameštenosti, snobizma, protivurečnosti... Kao pesnik, Aleksa Šantić će najduže ostati upamćen po svojim patriotskim stihovima. Oni ostaju naročito vezani za Mostar kao spomen na jedno odista herojsko doba toga grada. Jer Šantić je, prvi posle starih guslara, u onoj zemlji ispevao stihove kao umetnik jednog novog i kulturnijeg doba. Zato Šantić i njegovo vreme ostaju u onoj našoj plemenitoj zemljici nerazumljivi jedno bez drugog. Šantić je u svome kraju imao jedno doba koje je pripadalo najpre njemu, i ono će se, neosporno, zvati samo njegovim imenom. (J. Dučić)